У областима полупроводника, оптоелектронике и нове енергије, инхерентна физичка својства материјала супстрата су често недовољна да задовоље све строже захтеве за перформансе уређаја. Суштина технологије танког филма лежи у примени ултра танког депонованог слоја у распону од неколико нанометара до неколико микрометара у дебљини - који модификује оптичка, електрична и заштитна својства површине материјала без угрожавања основне структуре супстрата.
Од изолационих филмова и металних интерконектора који се користе за изолацију и проводљивост сигнала унутар микрочипова до антирефлексних премаза на прецизним сочивима и нано-заштитних слојева на електродама батерија, танки филмови су еволуирали далеко од једноставних „заштитних премаза“. Било која микроскопска грешка – било да се ради о распореду кристалне решетке, кристалном квалитету, равности површине или унутрашњем напрезању – директно утиче на принос и радни век коначног уређаја.
Сходно томе, развој технологије танког филма удаљава се од традиционалног приступа методом покушаја и грешке заснованог искључиво на емпиријском искуству. Постизање праве равнотеже између међусобно зависних параметара – као што су густина филма, адхезија и унутрашњи напон – унутар изузетно уског прозора раста остаје главни изазов у свим напредним процесима танког филма.

